Фронтал.РС доноси вам репортажу Ј.Михајловић у три дијела са освртом на историјске чињенице једнога града с мрачном тајном.
Загребачки колодвор, чини се сређенијим од осталих старе Југе но, чим
ступите на њега, иста прича. Сивило испод надстрешница, квари утисак
дјеломичног одржавања потпомогнутог обасјајима сунчевих зрака. Чекање,
лица људи напрегнута од „кад ћу стићи“, „када поћи“, одају слику свих
суморних, наизглед заспалих, аутобуских чекалишта потонулих у
својеврстан временски расцјеп.Истоварени овдје, остављени и бачени, препуштени смо даљњем сналажењу. Гурајући се међу људима, вукући кофере, тражећи станицу, новце, карту за аутобус, све саме ситнице за бригу, непрестано нас прати осјећај вртложности дешавања којему не можемо побјећи, који нас баца по својој жељи, час на сигурне обале, час јаче нас вукући у своје дубине.
Дочекасмо аутобус међуградске вожње и кренусмо, не остајући у бијеломе граду. Дрвена сједала новога превоза не подржавају мисли дужега путовања, слободе и издвојености из створеног нам простора и времена, не дају леђима задовољство опуштања и препуштања путовању. А како и би?! Зар да се путујућа радничка класа опусти? Спремност је оно што одржава на овоме свијету оне несрећнике који се морају бринути за кору хљеба свакога дана.
Излазећи на јужне капије граде хватамо утисак ужурбаности живота са Савскога моста, загребачкога Свеучилишта, хиподрома, загребачкога Велесајма, пространих тротоара, широких раскрсница велеграда. Првим хрватским аутопутом, аутопутом Ријека – Сплит кренусмо, па потом десно Вараждин – Крапина, одвајање за Лучко гдје нас дочека табла, лијево Карловац, десно натраг за Загреб. Наш правац је лијево, и ту смо на путу ка нашој дестинацији.
Дочекује нас табла Ступник, Јастребарско и ево нас на старој цести Загреб – Карловац. Можда сте ишли кад тим путем?! Можда на пропутовању, на путу ка сјеверном Јадрану, а можда сте, као и неки, у младићким годинама сјели на воз ради одслужења војног рока, све убијеђени да идете у какву касарну подно планине Јастребац у Србији, а доспједосте до маленога града – све је могуће, толико је људских прича. О једној далеко тужнијој причаћемо ипак.
Жумберачки и Покупски крај
Али вани сунце и љепоте крајолика остављају утисак да се страхоте нису ни дешавале, да је то само игра свјетлости и тмине. Остављајући још мало историју, препуштамо се чарима воћњака, шумарака којима пролазимо, брежуљкастим путевима који нам наговјештавају горја којима дјелимично проходимо. Покрај пута поздрављају идиличе куће, дрвене колибе на продају, предузећа за прераду дрвне грађе подсјећајући да смо у дјеломице брдском крају богатом шумом.
Путујући Жумберачком општином, промичу њена села Доња Купчина, Писаровина, Клинча Село, Десинец, док нас сво вријеме прати хрватски дио Жумберачког горја, званог и „Алпама Хрватске“, или старијег, данас скоро неупотребљаваног, назива Горјанци, који час нам се приближавајући, час измичући нестаје у сивој измаглици.
Пролазимо покрај Самобора, поносног града Самоборске горе, те након неког времена, 30ак минута вожње аутобусом од Загреба, а како грађани града којему ходимо воле рећи, на негдје тачно пола пута између Карловца и Загреба, од једног и другог удаљеног 30ак километара, стижемо у Јастребарско или Јаску како је њени грађани називају.
Град Јастребарско
Јастребарско је коначно добило и ту титулу, титулу града, није више мјесто, варошица или котар као за вријеме Другога свјетскога рата. Јаска је проглашена градом са својих приближно 16 689 становника подручја града, прибројено са околицом, становништвом општина Клинча Села, Писаровине, Крашића и Жумберка, 30 000 становника, како је заведено у попису из 2001. јер са посљедњега податке немамо.
Ту нам је дакле, одредиште, у граду Јастребарско, како рекосмо, 30ак километара удаљеном југозападно од Загреба, подручју које обухвата површину 630км2, раздијељеног на три природне цјелине: на сјеверну, оивиченог вапненечко-доломитским масивом Жумберачког горја, на којег се наслања виногорски крај Пригорје, или јасканска Пљешивица, рај енолозима, и љубитељима добре капљице, а на југоистоку, до ријеке Купе, простире се Покупље, с орнитолошким резерватом Црне Млаке, надовезујући се, такође на југоистоку, великогоричким подручјем.
Пролазећи кроз Јаску, не можете а да са понеких димњака не видите гнијезда и у њима витке роде. Можда би чак Јасканци могли промијенити мотив јастреба као симбола града, проистеклог из дугогодишње традиције јастребарења, или макар равноправно ставити уз њега и роде јер оне су честе његове становнице, увијек враћајуће путнице.
Ипак, симбол града јесте јастреб, као ознаке храбрости, достојанства и витештва, а усљед дуге традиције јастребарења којом су се Јасканци бавили. По њему се храбри Јасканци и називају Јастребарчани и Јастребарчанке.
Знаменитости и бедеми града
У историји града стоји да су на овом подручју пронађени остаци из доба Римскога царства, док се он пак, званично спомиње у документима хрватскога бана Стјепана Гуткеледа 1249, али је тек 1257. добио статус слободног краљевог трговишта, од стране краља Беле IV, те се ова година узима као година његова постојања.Дан града Јаска слави 13. јануара, а за оне који су можда били тамо, или су упознати са догађајима, то је дан када се, под опсадом, из оближње касарне повукла војска ЈНА са наоружањем, праћена колоном оних који су напустили тај, до тада и њихов, град.
Градске бедеме Јастребарског гради у XV вијеку бан Матија Гребенар, гради дворац с градским вратима, да би дворац свој садашњи изглед добио 1520., доградњом за вријеме краља Ивануша. Данашњи Јаскански дворац, од тада па све до 1922. био је посједу грофофа Ердедијевих (Erdödy).
Дворац окружује градски парк, проглашен хортикултурним спомеником, који својим стољетним дрвећем, хладом који пружа у љетњим мјесецима, птицама које гасе тишину, паткама које плутајући поточићима, посебно дјеци причињивају радост, шљунковитим стазама за шетање или шетањем по самом шумарку парка, те језером у којему можете уживати пецајући, или само љенчарити на његовим обалама, заиста заслужује назив хортикултурног споменика. Али шта крије парк с дворцем као своју тајну, открићемо мало даље.
Није дворац једина знаменитост која краси овај град, јер он обилује, као и његова околица, барокним црквама, међу којма требамо споменути макар двије, ону у ужем центру града, цркву св.Николе, заштитника Јастребарскога, изграђену у другој половини XVIII вијека, рестаурирану 1922. у којој се налази надгробна плоча бана Петра Ердедија.
Друга знаменитост јесте ранобарокни, првобитно фрањевачки, а потом цистерцитски самостан, уз којег се налази црква св.Марије, док се на градскоме гробљу налази и звоник који потјече из 1732. године. Јаска обилује и мноштвом, за католички свијет карактеристичним, капела, посвећенима Марији дјеви или Исусу Христу, поред којих пролазећи примјећујете запаљене лампионе, одсликавајући тиме хришћанска настројења и молитву.
Спорне личности града
У улици Владка Мачека, иако се на неким зградама још налазе старе, непромијењене плочице, заједничке нам државе, са називом Браће Радић, што у Јаски и није неуобичајена појава, јер изгледа да се новом добу није могло у свему препустити, дакле, у овој улици налази се споменик биста дотичноме др. Владку Мачеку, сада већ славном Хрватском сину, иако по поријеклу словеначко-чешке крви, предводнику Хрватске сељачке странке након смрти Стјепана Радића., заступнику хрватских националистичких тежњи, а нама познатијем по издајничкој влади Цветковић – Мачек, и по споразуму којим је 1939. створена Бановина Хрватска. Дилеме, спорови и око ове личности, наравно, постоје.
Да ли је Мачек и у којој мјери, учествовао у стварању НДХ? Каква је његова улога у том процесу? Да ли се може доказати његова улога у злочиначким плановима НДХ државе у истребљењу и унијаћењу српског народа? Да ли је знао за такве планове и прије постављања Алојзија Степинца за кардинала? Да ли је он имао какву улогу у том одабиру? Иако га је Павелић 1941. послао у логор Јасеновац, одакле је потом пуштен, те потом интерниран у родно село Купинец код Јастребарског, питања остају.
Ипак, оно што не би смјело бити спорно, јесте његова изјава, дата приликом проглашења Независне државе Хрватске, 10.IV1941., проглас којим је упутио позив хрватскоме народу да сарађује са новом влашћу, а тиме и да подржи њене савезнике, Тројни пакт.
Каква је данас оцјена његових идеја којих се држао све до краја смрти у Вашингтону, гдје је избјегао 1945., да је Југославију требало уредити одредницама и духом споразума из 1939., избјећи централизовање власти, а заједницу уредити на конфедерацијском принципу, остаје да историчари и теоретичари државе просуђују. Остаје ипак да је становништво овога краја прозрело Мачекову квислиншку политику "чекања", те упркос обећањима националног суверенитета, прикључило се борби за ослобођење.
Срамни дио историје Јастребарског
Оно што је ипак био повод ове репортаже, не знајући заправо у који новинарски жанр би је сврстали, јесте она тамнија страна града Јастребарског, она коју много више спомињу историчари, сами свједоци ове занемариване стране у историји овога града, њихови потомци, или пак они који осјећају да се такве истине не смију затомити, заборавити, да интензитет страхота таквих догађаја не смије отупјети под зубом времена.У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и одјељења за дјецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала дјеца, бројем 42 791 српске, 5 737 ромске и 3 710 јеврејске народности.
Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свијет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за дјецу, одраслих заточеника овдје није било.
Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као посљедица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном дјеловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.
Дјеца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.
Фронтал.РС доноси вам други дио репортаже Ј. Михајловић с освртом на нека историјска дешавања једнога града.
„Усташки логор за дјецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за дјецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима дјеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.
То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само дјеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова дјеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.
Свједочанства старијих нам, бака и дједова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега дјетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када дјелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити дјеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.
Усташки логор за дјецу Јастребарско
Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и пол дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност - такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар дјеломице систематизовати оне податке на које смо наилазили.Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофофа Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.
Прва локација јесте она, гдје се данас налази споменик страдања дјеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.
Старија дјеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања дјеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Дјечаци који су боравили овдје, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.
Остала старија дјеца, углавном дјевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гдје је била друга локација логора. Дјевојчице су овдје тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овдје подразумијевало.
Записи о постојању логора - гдје су?
Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину дјеце припадника друге конфесије.Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, дјеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.
У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овдје поново покрену своје дјеловање.
Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о дјеловању фрањеваца у овом преваспитавању дјеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси дјеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, дјеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.
Истина и пропаганда о логору.
Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак
наводила да су на овим мјестима града смјештена дјеца ради опоравка од
партизанског ропства, те да су се о дјеци бринуле часне сестре. На улазу
у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за
дјецу.
Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале дјецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 дјеце. Тачан број наравно, остаје упитан.
Слобода за дјецу. Потпуна или само дјеломична?
Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је IV Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају дјеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.
IV Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју дјецу или дјецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије дјечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању дјецу морали оставити.
Дјеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су дјеца слана возовима до других мјеста гдје су преузимана и смјештана у хрватске породице.
Међутим, нека дјеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.
Доносимо вам трећи, завршни дио репортаже Ј.Михајловић са освртом на неке историјске чињенице једнога града са мрачном тајном.
Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, дјеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату IV Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за дјецу овога логора није било.
Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је дјеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 дјеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.
Заборав или систематско затирање истине?
Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и судјеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.
Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању дјеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.
Логор за најмању дјецу
Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у XV вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Erdödy).
У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 дјеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.
Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за дјецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.
Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 дјеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.
Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.
Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат "Пробуђене повијесне баштине" гдје је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко "пробудити повијест" ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.
Морбидно свједочанство о смрти
Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло дјете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене дјеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска дјеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.
Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тијело сваког дјетета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада дјеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп дјеце – 243 комада дјеце а 150 куна – 36 440куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107моро дјеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада дјеце, 26.октобар 1942.“.
Подаци, стравично свједочанство дневника овога човјека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навјештава, само мјесец и пол дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.
Да ли су то онда, била страдања дјеце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога дјеца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2 000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тијела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су дјеца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.
Ко је онда још покапао дјецу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су дјеца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких "србосјека" усљед страха од наговјештаја снажења отпора режиму? Питања остају...
Страшна страдања дјеце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи
Страхоте свирепог кажњавања дјеце казнама попут "тавана и слане воде", "крампуса", "клечања на пијеску", "влачане тешког камена", од којих су дјеца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживјелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим свједочанствима била је сахрањивање безимене дјеце, својих другова.
Открити макар приближно тачан број умрле дјеце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз жељезне решетке (као у нашем случају) кроз које су дјеца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.
Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи дјеци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број дјеце. У борбу за живот дјеце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.
Мнења и истина
Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолијева званичној промјени већ 10-ак година.Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, намјесто државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увијек отворен прозор ка истини и слободи.
Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они жељели.
Из тог разлога преносимо само једно свједочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово свједочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:
„Овдје леже дјеца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овдје леже наша дјеца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, гдје леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене дјеце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови дјетињства овдје искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у вријеме у којем никад више неће бити малих гробова, обиљежених и оних које нико није могао да обиљежи.
Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а дјеца у тој љубави нека граде свој весели свијет под звјезданим небом“.
Колико овакве намјере и дјела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свијести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.
