Иво
Ложнер, радник државног дјечијег дома пред истражним органима Одјељења заштите
народа у Јастребарском, 17. 11. 1947, записнички је изјавио: „Године 1939.
запослио сам се у Државном дјечјем дому у Јастребарском као кочијаш. Сем
прекида од четири мјесеца 1944, које сам провео у њемачкој војсци и усташкој
милицији, у Дому у Јастребарском остао сам до краја рата.
Познато ми је када је
неколико хиљада православне дјеце са Козаре размјештено по баракама код
самостана , у Дом у дворцу грофа Ердедија и највише у бараке и циглану на Доњој
Реки. По наређењу Барте Пулхерије, управнице, ја сам на Реку возио за дјецу
крух и храну, а када сам се враћао довозио сам у дворац мртву дјецу која су
скидана са мојих кола и уношена у једну просторију у коју су остајала до
вечери.
Једном
сам био присутан када је управница Барта погледала у просторију са мртвом
дјецом и рекла: „Па то је красно!Подсјећају ме на малог Исуса у Витлејемској
шталици.“ Из дворца до гробља, дјецу су преносила два Словенца, Франц(презиме
му не знам) и Медичар(њему не знам име). Они су мртву дјецу стављали у повеће
сандуке и киштре и по осам до десет комада дјеце заједно са Фрањом Иловаром
затрпавали у већ раније припремљене јаме поред гробља.
Знам да
су дјеца умирала свакодневно по једно или двоје, а било је случајева када их је
преко ноћи умирало и седморо. Колико се сјећам, из барака у Доњој Реци до
дворца превезао сам више од стотину дјеце која су била у доби од једне до
дванаест година. Више пута сам разговарао са овим Словенцима и они су се жалили
да не могу више издржати свакодневно носећи до гробља толико мртве дјеце.
Познато
ми је такође да су код управитељице Барте Пулхерије у Дом из Загреба више пута
долазили усташки функционери ивиши официри и са њима је она држаладобру руку.
Тада је приређивала добре гозбе, а нарочито када је долазио њен шогор Миле
Будак са својом пратњом и остајао дубоко у ноћ. Знам да је у мају 1945. она побјегла
у Словенију, а одатле у Аустрију.“
Били су
само дјеца, Драгоје Лукић, Муеј жртава геноцида, стр. 149-150
